Tek ste zaspali, a dete već urla: Za dobro poznato stanje postoji logično objašnjenje, ali i rešenje koje preporučuju eksperti

Nekada bismo sve dali da možemo još malo da spavamo, odnosno da nas naši mališani ne probude rano ujutro. Međutim, do neke dobi nam se čini da su to samo puste želje…

Vikend, napolju kiša, nemate nikakvih obaveza i vi se ponadate da biste mogli da uhvatite koji minut popodnevnog sna… I ne, ne govorimo o spavanju od dva sata, jer je to za roditelje često naučna fantastika. Govorimo o spavanju u nekom razumnom okviru, kao što je… pola sata? No, često i tih pola sata ostanu puste želje, jer vas taj poznati glasić (eh, kad bi samo bio glasić) probudi, i to nimalo nežno.

Zvuči poznato? Da, znamo, verovatno većini zvuči. Sigurno vas to nekada izludi, ali s vremenom se jednostavno pomirite s tim i ne očekujete da ćete ikada više u miru odspavati vikendom. Ili bilo kad. No, nemojte se ljutiti na mališane, jer kriva je – majka priroda. Naime, sve je uređeno tako da ne možete da izbegnete da vas vaše dete probudi. Oni to imaju u sebi – ne to da vas izlude, nego – to da vas pronađu (i privuku vašu pažnju) kada ste „odsutni“.

Prema teoriji privrženosti, kada

 odgovara na potrebe svog deteta, stvara se snažna veza koja je utkana u detetovu ličnost, a služi kao osnova za sve buduće emotivne veze. Ta povezanost garantuje vam da vas vaše dete voli i da se oslanja na vas. To, pak, znači da se dete može osećati tjeskobno kada je odvojeno od vas, na primer kada spavate.

Dečiji psiholog Ester Koen je rekla za

 prilično uobičajeno da dojenčad i mala deca pokušavaju otvoriti oči svojim usnulim roditeljima. Njena je teorija da, kada roditelj prisutan, ali sa zatvorenim očima, ne reaguje na zahteve, to na nekoj razini detetu izaziva ,,emocionalni stres". Stoga je najbolji i najlakši način da se dete oseća bolje – da vas probudi.

Koen veruje da ponovo uspostavljanje kontakta očima premošćuje jaz između vaše fizičke prisutnosti i vaše emotivne prisutnosti, čineći situaciju ponovo normalnom. Dete oseća olakšanje jer ste budni i tu da komunicirate sa njim — i što ste dostupni da ga zaštitite.

Deca stalno traže našu pažnju

Pri rođenju, dečiji mozak ima samo oko 25% volumena mozga odrasle osobe. Bebe se rađaju posebno ranjive i zavise od brige pune ljubavi godinama. Ova dugotrajna bespomoćnost rezultirala je evolucijom određenih ponašanja - poput bebinog gugutanja, osmeha i plača - koja povećavaju njihove šanse za preživljavanje unutar porodice.

Dok ta sićušna beba postane malo

, razvila je osećaj ko je i šta može da uradi u odnosu na ljude i stvari. U nekom trenutku, shvataju i spoznaju da su odvojena osoba od svojih roditelja. Mala deca takođe imaju osećaj za ono što se naziva postojanost predmeta - sposobnost da razumeju ko ili šta je - ili nije - prisutno. To znači da mogu da traže predmete i ljude. (I probudite ih kad ih pronađu.)

To je univerzalni fenomen

Kada se iskradete da spavate i vaše dete vas traži, znajte da je to prirodni instinkt koji će na kraju prerasti. Ali za sada, kada spavate, ako ih pitate – nema vas. I mora vas probuditi. Odmah.

I još jedna zabavna činjenica, koja pokazuje da ne prerastemo u potpunosti ovaj fenomen. Istraživanja pokazuju da slično objašnjenje leži iza činjenice da vam je teško da ignorišete partnera dok radi od kuće. Prisutan je, ali tehnički nije dostupan, tako da stalno pronalazite razloge za interakciju s njim - baš kao da ga budite iz sna.

 

Bonus video: