Još pamtim miris nedelje. Onaj kad cela kuća miriše na pileću supu, a mi se okupimo oko stola pre nego što mama vikne “ruuučak”. Taj miris mi je bio znak da je sve u redu. Da je dom tu, da postoji red, toplina i sigurnost. I da je mama opet kupila ono “naše domaće pile“ od tetka Mice, jer je znala da tu nema greške.
Danas sam ja ta koja kuva i bira. I biram srcem, ali i razumom. Najvažnije mi je da znam odakle dolazi hrana koju jedem i spremam. Zato biram
Kod njih je svaka faza proizvodnje pod kontrolom – od zrna kukuruza na vojvođanskim poljima, do trenutka kad piletina stigne u moju kuhinju.
Njihovo meso se uzgaja, obrađuje i pakuje ovde, u Srbiji. Na domaćim farmama, u miru ravnice, gde se pilići hrane kukuruzom, sojom i pšenicom – hranom koja dolazi s naših njiva.
I to se oseti. U ukusu, u teksturi, u svežini.
Ono što meni uliva najveće poverenje jeste to što je proces potpuno zatvoren – od polja do stola. Svaki korak je kontrolisan i sertifikovan prema HACCP standardima, a veterinarske kontrole sprovode se svakodnevno. Zvuči tehnički, ali meni znači mir - da znam da je ono što stavljam i spremam za svoju decu sigurno, zdravo i domaće.
A dodatna prednost? Meso je upakovano u modifikovanu atmosferu (MAP) – zahvaljujući najsavremenijoj tehnologiji koja čuva svežinu bez promene ukusa i mirisa mesa. Kad otvorim pakovanje, znam da me čeka čisto, sveže, domaće pileće meso.
I svaki put kad ga spremam, bilo da je to pileća supa, pečeno pile iz rerne ili pohovani pileći file, u vazduhu opet osetim onaj miris nedelje iz detinjstva, onaj koji govori - ovo je dom.
Zato mi je važno da sve što radim, pa i ono što kuvam, ima smisla i poreklo. Jer nije svaka hrana ista. Neke nose priču, trud i tradiciju — baš kao
I kad moji sednu za sto, a kuća zamiriše — znam da sam opet odabrala najbolje.
Jer, kako i kažu – svi vole domaće.
A ja verujem da se domaće ne bira slučajno. Bira se srcem.
Komentari (1)